Fokus

Infektivni klintonizam

Da li se bliži kraj globalnom imperijalizmu, oličenom u mehanizmu prevara, tajnih operacija, korupciji, neprincipijelnosti i kršenja međunarodnog prava i načela, koji je započeo Bil Klinton (širenjem NATO u Evropi, agresijom na SR Jugoslaviju) i nastavili Džordž Buš i Barak Obama (intervencijama i prevratima na Bliskom istoku i severu Afrike).

11. maj 2017

Novi šef izvršne vlasti SAD, Donald Tramp, suočiće se, od 20. do 23. maja 2017, sa dostignućima klintonizma, odnosno mehanizma prevara, tajnih operacija, ucena, korupcije, neprincipijelnosti i kršenja međunarodnog prava i načela u spoljnoj politici, koji je započeo Bil Klinton (širenjem NATO u Evropi, agresijom na SR Jugoslaviju) i nastavili Džordž Buš i Barak Obama (intervencijama i prevratima na Bliskom istoku i severu Afrike).

Prvo, u Rijadu, od 20-21 maja 2017, gde su planirani:                                                                                          

1. bilateralni sastanak na vrhu Saudijska Arabija (kralj Salman) – SAD (Tramp)

2. samit Saveta za saradnju u zalivu (Bahrein, Kuvajt, Oman, Katar, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati)i predsednika SAD (Tramp),a

3. „očekuje se“i Arapsko - Američki samit , uz učešće kralja Abdule II (Jordan), Abdelaziza Buteflika (Alžir), Mamadu Isofua (Niger), lidera Turske, Pakistana, Iraka, Tunisa i (kako Saudijci najavljuju) Mahmuda Abasa (Palestinska vlast)

Ova okupljanja u Rijadu, već na prvi pogled, odlikuju bremenitosti:

- isključivo su sunitski, osim Bahreina (koji je praktično marioneta Saudijske Arabije i sunitska tiranija) i Iraka (u kome je marionetska vlada i teritorijom sunitskog Kurdistana  izvan svoje kontrole);

- direktan problem Turske (bliske organizaciji Muslimanska braća, koja je Egipta ima utočište u Saudijskoj Arabiji) sa SAD;  

- neposredan otklon UAE (koji podržava Fatah) prema Kataru (koji podržava Hamas i Muslimansku braću) i Saudijskoj Arabiji (koja je uporište vahabizma i takfirizma)

- Saudijska Arabija i UAE imaju direktne veze sa Izraelom (u podršci Fatahu u Palestini)

- zadire se u Afriku (a nema Egipta, ni Libije)

Zatim, od 22 do 23. maja 2017, američki predsednik će zvanično posetiti Izrael i Palestinske vlasti.

Možda ključni zaplet, u vezi sa ovom posetom, predstavlja to da je Mahmud Abas izjavio da je pristao da se sastane sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom, pod okriljem američkog predsednika.              

Već na površan pogled, stav Abasa je iznenađujući:

- o čemu Abas može da priča sa Netanjahuom, nakon što je Netanjahu odbacio priznavanje jevrejske države (čak i pismenu ponudu Hamasa) na granicama pre 1967, što u današnjim uslovima znači da nema Palestine; i                                        

- kakvo je pokroviteljstvo predsednika države koja je direktno radila da Abas ne bude predsednik i inicirala unutarpalestinski sukob; a konačno

- šire posmatrano, ignoriše se Egipat (iako je sunitski) čiji je bio Sinaj, kao i Jordan (sa krunom koja je britanska marioneta i bez nikakvog nacionalnog stava), iako je jordanska bila Zapadna obala.

Praksa pokazuje, da isforsirani politički skupovi ne mogu da daju rešenja. Iza njih, u duhu oportunističkog menadžerijalizma, samo ostaju fraze o posvećenosti, podršci i utisci, koje mediji promovišu neko vreme pa ih svi zaborave.

Na Bliskom istoku i Mediteranu, klintonizam je dao rezultate koji su svima očiti. U osnovi problema, danas, jeste to da su SAD, Izrael i Saudijska Arabija, kao metod, podsticali i koristili određeni nivo nestabilnosti i destabilizacije, ali im ne odgovara posledica, u vidu trajnog stanja pobune, a posebno zato što ispoljavaju tendenciju da prelaze okvire koji su im odgovarali.

Poseta Donalda Trampa regionu (Saudijska Arabija, Izrael i odvojeno Egipat, koji je uz Jordan jedina arapska države koja ima pune diplomatske odnose sa Izraelom), naizgled je napor da se održi klintonovski koncept, koji ekskluzivno favorizuje anglo-američke, cionističke i vahabističke interese.

Međutim, sudeći po obimu učesnika, ona takođe znači i da postoji zabrinutost za kontrolu u regionu, koja je do pre par godina izgledala neprikosnovena. U toj situaciji, šef izvršne vlasti jedine globalne supersile čini što mora - hitan napor da se aktuelni spoljnopolitički interes njegove zemlje zaštiti od kraha, zbog svih posledicama koje bi mogle proizaći.

Međutim, šef izvršne vlasti SAD nije običan funkcioner te države. On ima kapacitet da donosi odluke. Pitanje je kako će reagovati ako se jasno ispostavi da su navedene protivurečnosti nepomirljive srednjoročno (kratkoročno su one već kulminirale otvorenim i obaveštajnim neprijateljstvom). Njegova odluka da se nastavi privilegovanje dela regiona, nauštrb drugog, mora se suočiti i sa činjenicom da neki od saveznika iz regiona traže svoje mesto izvan dosadašnjeg kruga, uključujući i ugovorima o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom ekonomskom unijom, poput Egipta, Izraela, kao i širenjem energetske saradnje, poput izgradnje Turskog toka, ili gasovoda između Irana i Iraka…

Klintonizam je projektovao stazu za globalni imperijalizam (tzv. Novi američki vek). U bližem okruženju, u mrežu je uhvaćena istočna Evropa i veći deo Balkana, a nastavilo se u Kaspijskom regionu, na Bliskom istoku i na severu Afrike. Danas, međutim, stižu oprečne poruke. S jedne strane, turski predsednik Erdogan poziva muslimane da masovno obilaze Al Aksu u Jerusalimu i očuvaju islamsko prisustvo u Jerusalimu, s druge, Azerbejdžan poziva na stratešku američku ulogu u kaspijskom regionu i izraelsko-arapski samit pod vođstvom SAD, a s treće, Palestinci pozivaju Papu da im pomogne u suzbijanju izraelskog nasilja protiv palestinskog naroda.

Sudeći po predsedničkoj kampanji, novi šef izvršne vlasti SAD se razlikuje od lidera zaraženih klintonizmom, koje odlikuje principijelna antidemokratičnost, uz prateću bestidnost, zadrtost i odsustvo empatije (nekad do nivoa sociopatije, ukoliko raspolažu sa dovoljno sile) precvalih hipika, stasalih na idealu dokolice, hedonizma i otpora društvenom redu. On je ljudsko biće, sa manama i vrlinama, naučen da radi i da se živi od rada, a ne od demagogije.

Moralni profil političkog lidera zaraženog klintonizmom demonstrirao je prošle nedelje bivši britanski premijer Toni Bler, najbliskiji saveznik Bila Klintona u globalnoj politici. Na panel diskusiji o populizmu, na skupu „Globalna konferencija“ koji organizuje elitistički analitički centar iz Santa Monike, Milken institut, jedan od diskutanata, Metju Eliot, bivši direktor kampanje Bregzita, obratio se moderatoru (Bleru), rečima: Morate da počnete da prihvatate osnovna načela šta je javnost rekla i stvarno slušate šta su rekli, u ovom slučaju na referendumu.“ Bler, poznat kao glasan evrofanatik i evrocentrista, je odgovorio smušeno, očigledno nemajući nikakve argumente ni istinska uverenja za svoje stavove: “… Bregzit je očito vrlo velika tema na mnogo različitih načina. Iako, znate, ja razumem šta govorite. Možda ste u pravu u onome što govorite, ne znam.” Ovakav odgovor, direktno protiv sopstvenih javnih nastupa u kojima je bio izričit protiv Bregzita, pa čak zagovarao da se rezultat referenduma o Bregzitu ne mora poštovati, otkriva politički manir: da je učestvovao, ne nužno i sa uverenjem ni argumentima, u trendu vladavine sa što manje inputa i kontrole građana, koju su nazvali liderstvo.

Širite dalje

Uključite se u raspravu