Kolumne

Dok je neoliberalizma, dug će biti drug

Neoliberalna, moderna monetarna teorija proklamuje da država može da stvara unutrašnji dug po želji i da to zavisi od vlade. Ovo, osim što nije tačno, razobličava bahatost neoliberala koji se više ne trude da stvaraju bar logički smisaona objašnjenja.

/en/file/show/Images/Kolumne/long-25529_640.png

Miroslav Stevanović, 15. septembar 2018.

Globalni fenomen javnih dugova (i odliva javnih sredstava) ishod je koncepcija koje su nemilosrdno nametali i propagirali neoliberalni monetaristi. Nesputani očitim krahom svojih zamisli, imaginarijum su obogatili novom šaradom, pretenciozno nazvanom moderna monetarna teorija (MMT). Kroz nju su, naime, plasirali konstrukciju kojom racionalizuju osnovni uzrok nestabilnosti savremenih država – monetarne politike zasnovane na „dođem ti“, "može mi se" (i „gde sam ja tu“).
Ključno polazište MMT je da suverena vlast može emitovati nacionalnu valutu u bilo kom iznosu. To implicira kako da dugovi nisu problem, jer vlade imaju neograničenu sposobnost da plaćaju ono što žele da kupe i obećana buduća plaćanja.
Ovaj, očito apologetski, konstrukt nastoji da opravda savremeni trend da se vlade ponašaju kao glavni investitor (preduzetnik), tako što se tvrdi da vlade imaju neograničenu sposobnost da obezbede sredstva drugim sektorima. Po "logici" MMT, dakle, vlast koja emituje svoju nacionalnu valutu ne može da bankrotira.
Građani širom sveta, koji su pod jarmom neoliberalnih politika prinuđeni preživljavaju stalne inflacije, rast cena, rast poreza i javnih nameta, teško mogu da razumeju zašto rasipna država ne može da bankrotira (posebno u državama gde su obezvređeni čak i fondovi sa stabilnim punjenjem, poput penzionih i zdravstvenih). MMT postavlja kao pravilnost da države mogu mirno da se zadužuju sve dok imaju narod. Novac u transakcijama između javnog sektora i nevladinog/privatnog sektora ulazi u opticaj kroz vladinu potrošnju. Takav, dekretni, novac vrednost dobija tako što se stvara potražnja, u obliku poreskih obaveza koje se moraju ispuniti, kao i drugim instrumentima države, novčanim kaznama, taksama i javnim nametima (što objašnjava praksu da se državne usluge pretvaraju u agencijske). Međutim, pored administrativnim merama, vrednost dekretnog novca održava i privatno poverenje u valutu. U tom pogledu, MMT nudi objašnjenje, toliko drsko da se može oceniti kao mentalni sedativ za narod. Prema MMT, oporezivanje zarad potrošnje vlasti nije sredstvo za finansiranje vlasti, već je sredstvo politike koje je namenjeno da reguliše inflaciju i nezaposlenost.
Prodaja misaone magle
Neoliberalni monetaristi iritairaju (namerno ili slučajno), osim stalnim smišljanjem novih termina i diskursa koji su nerazumljivi i/ili apstraktni, drskošću njihove nove „naučne“ misli - MMT.
Premisa da se država može zaduživati za svoje potrebe bez rizika od neizvršenja obaveza je, na primer, laž. Prema podacima iz izveštaja koji je za Banku Kanade uradio Dejvid Birs, 27 država je, od 1960. do 2016. godine, upalo u neizvršenje u sopstvenoj valuti. To demantuje stanovište savremenih investitora i tzv. ekonomskih ubica, da vlasti uvek imaju na raspolaganju da svoje obaveze izvrše štampanjem novca. Posledici takvog shvatanja u praksi smo bili svedoci, 1993, kada je, poput u Nemačkoj 1923, teret unutrašnjeg duga (štampanja novca) smanjen kroz hiperinflaciju. Visoka inflacija je de facto oblik neizvršenja duga u domaćoj valuti. Zato se izdaju zapisi u stranoj valuti, jer malo ko veruje u birokratske monetarne politike. Fiskalne neravnoteže pokrivaju se devalvacijom, čime se siromaše štediše, pa građani pokušavaju da izbegnu izloženost riziku tako što kupuju stranu valutu, kao mi devedesetih, zlato ili, danas, kriptovalute.
Takođe je laž i da država sa monetarnim suverenitetom može emitovati valute koliko joj je potrebno.
Monetarni suverenitet nije nešto o čemu odlučuje vlast države. Vlast, kako se sećamo iz našeg primera, ne može da natera na poverenje i upotrebu dekretne valute. U krajnjoj liniji, mnogo je valuta koje su propale zbog inflacije (u zadnjih pola veka oko 150, od kojih su 82 trajale manje od 10, a 15 manje od 1 godine. Zato, prosečan građanin više voli zlato, kripto valute, pa čak i, uprkos ozbiljnim debalansima, dolare i evre.
Kada vlade i centralne banke pokušaju da se prekomerno zadužuju u domaćoj valuti, kao što čine SAD, EU ili Japan, za razliku od pomenutih, samo naruše poverenje građana u kupovnu moć nacionalne valute. Objašnjenje MMT je da su za primenu ovakve monetarne politike samo potrebne stabilne institucije. Nije jasno o kakvom poverenju u institucije može biti reč, uključujući američke, evropske i japanske, u slučaju manipulacija valutom zarad finansiranja naduvane državne potrošnje.
Valuta vredi onoliko koliko je rezerva vrednosti, a tu vrednost ne diktira vlast, nego ugovori u kojima se ta valuta koristi za plaćanje. U savremenoj birokratskoj retorici, ekonomski ciklus se predstavlja kao problem nedostatka tražnje koju je potrebno "podstaknuti". Vlasti to posmatraju kao dug, a javnu i privatnu imovinu kao (malu) "kolateralnu štetu" vrednu žrtvovanja. Rezultat je da krize postaju sve češće, a povraćaj dugova slabiji. Upravo zato, države se zadužuju u stranoj valuti, jer prvi koji izbegavaju zaduživanje u domaćoj valuti su domaće štediše i investitori, koji strepe od podrivanjanjene kupovne moći. Bez realne unutrašnje tražnje, vlast ne može jednostrano odlučiti da se zadužuje za sve što želi, jer kada raste monetarni debalans, štediše i investitori beže od domaće valute.
„Inflacija je oporezivanje bez zakona“
Posledični problem, inflacije usled monetarnog viška, MMT nastoji sa relativizuje tako što negira da je inflacija monetarni fenomen i protiv inflacija zagovara oporezivanje.
Takav pristup se praksi svodi na sledeći ciklus: vlast prekomerno stvara dekretni novac (zaduženje u domaćoj valuti) i povećava neravnoteže, a teret inflacije administrativno preliva na poslednje primaoce novostvorenog novca, štediše i privatni sektor. Zatim, inflaciju koju sistemski stvara "rešava" dodatnim oporezivanjem građana. Rezultat je da politika vrši transfer bogatstva od štediša ka političkom sektoru, a zatim povećava poreze. To predstavlja dvostruko oporezivanje građana, a uz to negativno utiče na konkurentnost i podsticanje investiranja, što degradira unutrašnji razvojni potencijal nacije.
Neoliberalni konstrukt da dug države u domaćoj valuti nije obaveza, već imovina koja će biti kod štediša i investitora karikira stvarnost. Prvo, dug nije sredstvo zato što tako kaže vlada (obveznicom ili kreditni instrumentom), već zato što postoji realna tražnja, a vlada ne odlučuje o tražnji. Drugo, dužnički instrument nije atraktivan ako se štedljivima nameće represijom. Čak kada bi vlada konfiskovala štednju da pokrije neravnoteže, ubrzao bi se odliv kapitala. Treće, nemoguće je pretpostaviti dug ako investitor i štediša očekuju da će vlada uništiti kupovnu moć po bilo koju cenu da bi imala koristi od "naduvavanja duga".
Nešto stariji pamte socijalističku ideju da veštačko stvaranje novca neće uzrokovati inflaciju, jer će se dobit navodno povećati kroz veću ponudu i tražnju roba i usluga. Ispostavilo se da administracija nema bolje razumevanje ponude i tražnje i kapaciteta privrede, već da "podsticajnom unutrašnjom tražnjom", samo stvara veće monetarne neravnoteže da prikrije fiskalni deficit nastao potrošnjom i kreditiranjem bez ekonomske dobiti. Kad se produktivnost urušava, siromaše svi.
Nije sve za sve
Kada države oponašaju američi model štampanja novca po potrebi, bez oružane sile i drugih za eksploataciju, građani stradaju. MMT, međutim, insistira da država sa monetarnim suverenitetom može izdati valute ili obveznica koliko želi i da to isključivo zavisi od nacionalne vlade i koliko i koje kamate svako plaća. Ovo, osim što nije tačno, razobličava bahatost neoliberala koji se očito više čak ni ne trude da njihova apologetika bar bude smisaona.
Novac se, jednostavno, ne može stvoriti bez prvog duga i ne postoji kao slobodan, već je nužno vezan za dug. Novac je, prosto rečeno, „dođem ti“ države. Vlada može da stvori valutu za isplatu dugova, ali je to knjigovodstvena operacija i ne sme stvarati novac. MMT zanemaruje perverzni poriv vlasti koja dobija prvi stvoreni novac a neravnoteže prenosi ka poslednjim primaocima. To je savršeno dizajniran „dođem ti“, koji ne generiše visoku inflaciju i neravnoteže osim usled netačne birokratske procene ponude i tražnje u privredi. Poriv je da se sve prikazuje kao problem tražnje i emituje sve više zaduživanja. Vlade, međutim, nisu tu da ostvariuju dobit, niti da izbacuju privatni sektor i otimaju profit preko inflacije i valute, ali to podstiču oni koji svaki problem rešavaju kao "problem tražnje" za koji se, po principu "može mi se", treba pozajmljivatii od uštede budućih generacija ("naše dečice", kako neoliberali vole da tepaju budućim žrtvama svoje obesti).
Zaključak: autoritarna priroda neoliberalne dogme
Prava čoveka i blagostanje su tekovine snažnog privatnog sektora i stvaranja bogatstva i štednje građana. Ona postoje samo zato što postoji pokretać u ekonomiji zajednice. Prema MMT, vlast je tu da podstiče alociranje "viška uštede". Kada se proces stvaranja bogatstva degeneriše zaduživanjem na osnovu shvatanja vlasti na šta je potrebno trošiti, administracija koja je samo jedan od učesnika dolazi u poziciju da nameće svoje dijagnoze preko monopolnih postupaka. MMT sledi iskrivljeno shvatanje kapaciteta vlasti da razume ponudu i potražnju novca. Čak i da jeste tako, a praksa nas uči da redovno nije, deficiti nisu rezervni fondovi koji postoje da hrane privredu, već predstavljaju zaduživanje budućih pokoljenja. Kako većina deficita država, danas, prevazilazi realne produktivne investicije sa ekonomskim povratom, širom sveta stagniraju nacionalne privrede i urušavaa se kupovna moć valuta.
Vrednosni problem MMT je što vlast predstavlja kao aksiomatsku snagu dobra, koja savršeno razume potrebe ekonomije i nema peokvarene porive da probleme prebaci na građane. Proces stvaranja novca ne može biti produktivan kada ga nametne učesnik koji kontroliše finansijski, policijski i vojni sistem. MMT, nasupro zdravoj pameti, zagovara da će neravnoteže stvorene aktuelnim procesom stvaranja novca od strane privatnih banaka biti rešene prinudom takvog učesnika - vlasti. Unutrašnja priroda MMT ogleda se, pored idolatrije moći ("može mi se"), posebno u tome da potpuno ignoriše žrtve kolateralne štete, tako što insinuira kao legitimno i normalno da država koja je nosilac moći primenjuje represiju prema privatnim učesnicima tržištu novca bez ikakve kontrole, a pri tome je ta koja stvara dug usled koga nastaje kolateralna šteta za privatne učesnike. Tako, strogo hijerarhijski, ekonomija ne može funkcioniše. To ne mogu ni SAD i Kina, a kamoli druge države. Neoliberali, ni kroz MMT, nemaju načina da nam objasne zašto smo pretrpeli sve što jesmo. Na žalost najvećeg dela sveta, oni su se toliko osilili da izgleda nemaju nameru da odustanu od lagodnog života na teret svih ostalih, na njihovu žalost, ne uspevaju da naprave maglu koju bi prodali kao objašnjenje. 

Širite dalje

Uključite se u raspravu