Kolumne

Geostrateški kovitlac i opcije Srbije u 2016. godini

Predstojeća, 2016. godina, prilika je da se izađe iz kandži globalnog koncepta koji državama u razvoju nameće, kao racionalnu, politike koje se najkraće mogu opisati uzrečicom glavnog junaka tv serije 'Mućke', "U ovo doba, sledeće godine, bićemo milioneri".

11.01.2016.

Predstojeća 2016. godina prilika je da se izađe iz kandži globalnog koncepta koji državama u razvoju nameće, kao racionalnu, politike koje se najkraće mogu opisati uzrečicom glavnog junaka tv serije 'Mućke', "U ovo doba, sledeće godine, bićemo milioneri". Život u nadi, promovisan mehanizmima medijske psiho-politike, dostigao je svoj limit i delegitimisani su mnogi međunarodni procesi koji je trebalo da doprinesu napretku, što će pred nacionalne države postaviti imperativ racionalnog odlučivanja sa aspekta interesa svojih građana.

Racionalno odlučivanje države, kao podsistema u globalizovanom okruženju, podrazumeva uvažavanje uticaja parametara funkcionisanja šireg, međunarodnog sistema. Međunarodni sistem funkcioniše radi ostvarivanja zajedničkih vrednosti, kako kroz usklađivanje bazičnih geostrateških interesa, tako i kroz uspostavljanje specifičnih procesa. Danas, međunarodni procesi, kao dinamički aspekt, očigledno ne obezbeđuju ostvarivanje proklamovanih zajedničkih vrednosti. Jasno je, naime, da će 2016. godina biti opterećena nastavkom tragičnih sukoba na Bliskom istoku i na severu Afrike; eskalacijom problema poput grčkog duga nastaviti u drugim državama periferije Evropske unije; da će stabilnost svetskog ekonomskog poretka zavisiti od uspeha Kine i SAD da spreče krah globalnog finansijskog mehanizma; da će se neravnomeran razvoj i primena informacionih tehnologija širiti; i da će raširena korupcija ostaviti većinu čovečanstva obeshrabrenu u vrednost izbora. U tim okolnostima, funkcionisanje globalnog sistema sve manje će zavisiti od međunarodnih procesa, a sve više od uticaja geostrateškog razvoja, kao statičkog aspekta, što će biti suštinski element racionalnog odlučivanja u 2016.

U skladu sa ovim polazištem, na strateške spoljne i unutrašnje opcije Srbije u 2016. godine neposredno će uticati geostrateški odnosi koji determinišu oblikovanje međunarodnih sistema po pitanjima energetike i saobraćaja, ekonomske razmene i društveno-političke stabilnosti, kao komponentu interesa Srbije. Osnovni izazov u odlučivanju odnosiće se na procenu da li aktuelna evro-integraciona orijentacija može da izdrži proveru geostrateških izazova koji predstoje i koliko je evroazijski prostor njena realna alternativa.

Utisak je, naime, da trenutno Rusija, Kina i Iran nastoje da promene globalni sistem, a da se SAD, iz pozadine, preko paravana, žestoko bore da ga održe. U tom smislu, sve više na potencijalu dobija evroazijski prostor. Tokom 2015. godine, Indija i Pakistan, dve konkurentske, nuklearne sile, primljene su u članstvo Šangajske organizacije za saradnju, koju predvode Kina i Rusija. To podupre novi političko-strateški poredak u Evroaziji, u okviru kojeg će sve glavne sile Azije biti, na neki način, uvučene u ovu organizaciju. Praktično, to je udarac monopolarnosti u Evroaziji, sa mogućim širim konsekvencama.

Razmena sa Kinom, međutim, nije sama za sebe dovoljna da obezbedi potpun oslonac evroazijskog povezivanja, zbog čega će značajan deo fokusa i u 2016. godini ostati usmeren na diversifikaciju sa privredama pacifičkih država grupacije ASEAN. Među njima, strategešku ulogu ima Vijetnam, koji već ima saradnju u okviru projekta Transpacifičkog trgovinskog partnerstva, koji predvode SAD, a istovremeno je otvoren za ekonomski prodor Rusije, pri čemu ima teritorijalne razmirice sa Kinom.

U kontekstu oblikovanja evroazijskog prostora, za stabilizaciju Azije bitna je centralna Azija. Dve države ovog regona, Kazahstan i Kirgistan, zajedno sa Rusijom, Belorusijom i Jermenijom, već su članice Evroazijske ekonomske unije. Problem u centralnoj Aziji odnosi se na mogućnost destabilizacije vlasti. Sa tranzicijama koje su zbog njihovih poodmaklih godina neizbežne, postoji mogućnost da se u njima razvije unutrašnja frakcijska borba. Taj rizik je nešto manji u Kazahstanu, pa čak i u Tadžikistanu (gde je nedavni građanski rat još u svežem sećanju), a više u Uzbekistanu, gde je unutrašnja klanovska struktura pogodno tle za spoljne manipulacije. Prenos moći u ovim centralnoazijskim državama, ukoliko do toga dođe, može se generalno, odigrati kroz faktičku sukcesiju (tako da sadašnji lideri promovišu budućeg vođu) i/ili preko, spoljnog uticaja, kroz do sada u praksi oprobane tehnologije tzv. „obojene revolucije“.

U 2016. godini, važnu ulogu u središtu evroazijske mase trebalo bi da ima region Kaspijskog jezera. Ovu vodenu površinu, zapadna vojna doktrina je do nedavno smatrala skoro beskorisnom za tehnologiju sukoba u modernom dobu, ali se ono ispostavilo kao strateški korisno za podršku i operacije ruske flotile na Bliskom istoku i, potencijalno, u centralnoj Aziji.

Tokom 2015, Azerbejdžan se postepeno okrenuo kaspijskim priobalnim silama Rusiji i Iranu, što pothranjuje mogućnost trilateralnog energetskog partnerstva, možda čak i u okviru gasnog koridora Sever-Jug. Takvo partnerstvo neutralisalo bi dosadašnji uticaj SAD i EU (posebno Britanije) i pretvorilo bi Baku u multipolarni centar energetskog uticaja na Evropu. SAD ne mogu da dozvole da Azerbejdžan postane strateška prepreka za ostvarivanje njenih interesa (vezano za Evropu i kaspijski region), kao i onih Turske ili Izraela (koji iz te zemlje obezbeđuje 40% svojih potreba nafte), bez iniciranja nekog „obojenog“ pokreta. Stoga, kako se ova preorijentacija bude razvijala, za očekivati je neprijateljskiji stav zapada prema Azerbejdžanu i prijateljsko otvaranje prema Jermeniji, koja sa Azerbejdžanom ima spor oko oblasti Nagorno-Karabaha.

Procesi u kaspijskom regionu neposredno će se odraziti na događaje oko Crnog mora i posredno na Centralnu Evropu (dunavski region).

Ukrajina, postepeno, postaje sve podložnija otporu protiv vlasti u Kijevu. Takav razvoj može dovesti okretanje neonacističi nastrojenih grupa zapadno i severno od Kijeva protiv svojih doskorašnjih pokrovitelja, ili zahtevi regiona za federalizaciju, ali i zasićenost običnih građana ekonomskom i fizičkom destrukcijom tokom protekle dve godine, ne računajući moguće izbijanje građanskog rata protiv oblasti Donjecka i Luganska.

Kriza u Ukrajini, zbog vraćanja Krima u Rusku Federaciju, ima neposredne posledice u crnomorskom regionu, uključujući i nepriobalne države, poput Moldavije, ali i u centralno-evropskom.

Tokom 2015, beloruski predsednik Lukašenko se približavao zapadu, što je bilo dovoljno da Evropska unija suspenduje deo sankcija Belorusiji. Teško je da će u Belorusiji izostati konfrontacija vezano za političko vezivanje te zemlje. Njen značaj nije od neposrednog značaja za Balkan, koliko za Evropsku uniju.

Revizija ideje Međumorja, nastale u Poljskoj posle I Svetskog rata, koja Baltičke države, Finsku, Čehoslovačku, Belorusiju, Ukrajinu, Mađarsku, Jugoslaviju i Rumuniju vidi kao rusofobičnu i germano-skeptičnu ogradu Evrope od Rusije (kojoj danas geografski podudara tzv. Karpatska mikroregija, čiji je deo i Srbija), sudeći po skorašnjem razvoju, uključila je i Tursku u ovu geopolitičku konstrukciju. Ta osovina je uspela da zaustavi Južni tok i suspenduje Balkanski tok, te se može pretpostaviti udar na Severni tok II. Poljska, danas pod Partijom prava i pravde jednako rusofobična i germanoskeptična, predvodi polarizaciju koja "novu Evropu" odvaja od "starih" država EU (osim Britanije). Države Međumorja će nastaviti da se udaljavaju od Nemačke i zapadne Evrope. Normativno, one će usvojiti oblik "konzervativizma" koji nije u skladu sa tradicionalnim liberalizmom "Stare Evrope" koje će atraktivnost toga primorati da preispitaju svoje politike kako bi bile ideološki konkurentne u okruženju zasnovanom na "promeni vrednosti", koje obuhvataju i promociju rusofobije.

Širi aspekt evroazijskog procesa vezan je za mediteranski region. U tom smislu se može posmatrati problem na Bliskom istoku, odnosno u Siriji kao tački izlaska na Mediteran sa prostora centralne Azije. Sa Mediteranom je povezana i centralna Evropa (kao i Srbija), Dunavom, preko Crnog mora, kroz moreuz na teritoriji Turske, sa svim transportnim i strateškim posledicama, osim po pitanju "izbeglica".

Balkan je suočen sa izazovima usled „izbegličke“ krize i nepoverenja između regionalnih država, a jedine države koje trenutno nemaju međusobna otvorena pitanja su Makedonija i Srbija, koje su geografski vitalne na centralnom Balkanu i istovremeno ključne tranzitne tačke kineskog projekta Balkanski put svile. Ove države su osetljive na destabilizaciju, od albanskog elementa, koji predstavlja tačku oslonca NATO u regionu, tehnika obojenih revolucija, usled institucionalne političke neizgrađenosti, „izbeglica“, kao i usled terorizma povezanog sa radikalnim islamizmom.

Na geostrateški razvoj i dalje će biti snažan uticaj globalnog informacionog društva. Procenjuje se da će u 2016. godini, u upotrebi širom sveta (u kiber prostoru) biti oko 6,4 milijarde informaciono povezanih stvari, odnosno za oko 30% više nego u 2015. Informaciono doba, danas, produbljuje jaz u moći između država i ispostavlja se kao oruđe hegemonije.

Geostrateški razvoj zavisiće i stanja međunarodnog ekonomskog sistema. Iz industrijalizacije, koja je ljude odvela iz domova u centralizovane radne prostore, svet je došao u situaciju da se suočava sa robotizacijom i ljudi više neće masovno raditi u proizvodnji,  što će predstavljati važno prestrojavanje. Milioni ljudi su ostali bez posla kako su se razvijali procesi globalnih ekonomskih i političkih integracija. Potražnja za zlatom i srebrom, nasuprot drugim robama, raste, što je naznaka slutnje sledećeg ekonomskog kraha. On može da potekne u Kini, gde visok dug, prevelike investicije i pad populacije podrivaju rast, koji je nužan za opstanak sistema. Američko tržište je, takođe, zrelo za pad u 2016. To može da pokrene drugačiji tip krize, jer su mnoge države postale prezadužene i rizik se pomera na bilanse centralnih banaka.

Države istočne Evrope i južne Azije će, zbog manjeg zaduženja, izgleda biti bolje pozicionirane da se odupru negativnom obrtu ciklusa. Ako centralne banke budu u mogućnosti da se rekapitalizuju, kriza se može prevazići, a u suprotnom postoji rizik od lančanog bankrotstva država.  Nezavisno od toga, dugogodišnja visoka valuacija će tokom 2016. godine eskalirati u pritisak na plasmana. Mehuri u ekonomiji ne pucaju samo zato što je imovina finansijski precenjena, već zato što tržišta čini ekstremno osetljivim na potrese, što će će zbog naduvane valuacije biti ozbiljan rizik do kraja 2016.

Sistem možda može da izdrži još jedan odliv imovine, ali to predstavlja rizik za sistem, jer može da dovede do nacionalnih bankrota.  Neoimperijalizam i neokolonijalizam, koji odlikuju neoliberalni koncept globalizacije, koja nameće potrebu za stalnim rastom, čini da sve manji broj država uspeva da ostvaruje interese svojih građana. One koje su na vrhu lanca, poredak, maskiran retorikom liberalne demokratije i otvorenog tržišta, održavaju sve ogoljenijom silom, u vidu ucena, pretnji, intervencionizma i ratnim igrama u okviru NATO saveza. Pitanje je koliko će se svest o nužnosti otpora monopolarnom globalnom neoliberalnom sistemu raširiti u okviru država, još uvek jedinim demokratski validnim modelom upravljanja.

U takvim okolnostima, Srbiji preostaje da, kao jedino racionalno, nastoji da održi unutrašnju stabilnost. To podrazumeva izbegavanje zamki koje generišu imperijalizam i kolonijalizam razvijenih država, a pre svega daljeg siromašenja i olakog prihvatanja rizika bez neposrednog interesa. Koraci u tom pravcu podrazumevaju rigoroznu regulaciju i kontrolu tehnologija informacionog društva, obezbeđivanje imovine države od anonimnog kapitala i zaduživanja, podršku radno intenzivnoj privredi i povezivanje sa drugim državama na osnovu potreba privrednog sistema. Takav pristup nameće praktične prioritete: luku Prahovo, železnicu, rečni saobraćaj, elektroenergetski sistem, robne rezerve, poljoprivrednu proizvodnju i preradu, vodoprivredu, zaštitu penzionog i zdravstvenog fonda, poljoprivrednog i građevinskog zemljišta, kontrolu banaka i informacionih tehnologija i suzbijanje korupcije i birokratije, a jačanje institucionalne demokratije i vrednosno zasnovanog obrazovanja. U suprotnom, Srbija će se, u kontekstu širih procesa, naći u sferi iracionalne projekcije, zasnovane na „investicijama“ i „finansijskom kapitalu“, kao podloge neokolonijalizma i neoimperijalizma, u kojoj neće biti zaštićeni vitalni interesi države i građana.

Sa državama ASEAN (Indonezija, Filipini, Laos, Kambodža, Tajland, Singapur, Mjanmar, Vijetnam i Bruneji) Srbija ima mnoge dodirne tačke, poput pre svega u ideologiji Pokreta nesvrstanih. Države centralne Azije i Evroazijske ekonomske unije, kao države u razvoju, Srbiji su tehnološki bliske, a stoga i pogodni partneri za privrednu saradnju. Srbija i centralno-evropske države imaju strateški kompatibilne interese, ali su one politički i vojno vezane za saveze čiji Srbija nije deo. Značaj Evropske unije, ukoliko se nastavi proces Trans-atlantskog partnerstva i prisustvo strane oružane sile na njenoj teritoriji, biće geostrateški i ekonomski sve manji. To uslovljava praktično spoljno-političko usmerenje Srbije, u smislu da mora da uvažava interese sila koje mogu da utiču na njen položaj, a trenutno su to, pored SAD, kao globalne velesile, samo još Kina i Rusija. Položaj Srbije je trenutno takav da, osim Dunavom, nema izlaz na more i strateški zavisi od uticaja ove tri sile u regionu. Zato je 2016. godina pogodna za raskid sa birokratskim neo-kolonijalističkim i neoimperijalističkim konceptom, u okviru kojeg Srbija treba EU samo kao periferija, a NATO-u kao deo zida između Evrope i Rusije.

Sleđenje nade, bez konkretne ideje i kriterijuma, nužno je iracionalno. Posledice srljanja, u vidu poraza i otrežnjenja, uvek dolaze prekasno, zato ih treba izbeći na vreme.

Širite dalje

Uključite se u raspravu