Kolumne

Mozaik američke obaveštajne kabale

Bez uporišta u centru globalnog mehanizma, oličenom u američkoj obaveštajnoj hidri laži i obmana, svi koji svoj autoritet zasnivaju na globalističkom topuzu ostaće sami među svojima, koje ne osećaju kao svoje već kao inferiorne. Dobro bi bilo da se koliko danas bar sete Božje zaposvesti „Ne laži“.

/en/file/show/Images/Kolumne/pipci (2).jpg

24. avgust 2018. Miroslav Stevanović

Okružni sud Distrikta Kolorado izjasnio se u postupku po tužbi nevladine organizacije koja se bavi problemima transparentnosti i odgovorne vladavine (James Madison Project), da Savezni biro za istrage (FBI) mora da omogući uvid u dokumenta kojima je potvrdio navode iz dosijea o Donaldu Trampu, izrađenom po narudžbi izborne kampanje Hilari Klinton, pre nego što ih je upotrebio u predlogu za primenu nadzora po Zakonu o obaveštajnom nadzoru u inostranstvu [1].
Isti postupajući sudija, Amit Mehta, je prethodno, u januaru 2018, prihvatio stav FBI da ne može da odobri uvid u ta dokumenta, uz obrazloženje da poruke predsednika na Tviteru o navodima iz dosijea ne nameću FBI i obaveštajnim službama obavezu da izađu u susret zahtevu za uvid u dokumentaciju kojom raspolažu [2].
Kako konstatuje sud, resorni komiteti Kongresa za pravdu i za obaveštajne poslove su javno objavili izveštaje o istrazi navodnog ruskog mešanja u izbore, što je „pomerilo težište“ predmeta spora. Naime, „kao rezultat (objavljenih nalaza) sada u javnom domenu postoji smisaona informacija kako je FBI došao do dosijea (o Trampu) i kako ga je ta agencija iskoristila da pokrene istragu o ruskom mešanju.“
U međuvremenu, FBI je autoru dosijea, bivšem britanskom špijunu Kristoferu Stilu, ponudio 50.000 dolara za dokaze o navodima u dosijeu, ali po tom osnovu nema isplate, a do činjeničnih pomaka disu doveli ni ponuda informativnog portala Buzzfeed, niti istraga o sprezi Rusije i Trampa za koju je Džordž Soroš dao 50 miliona dolara. Teret da objasni tvrdnje koje su još procurele u medije da se našteti izabranom predsedniku izgleda da će spasti na FBI. Ukoliko se ispostavi da nije bilo relevantnih saznanja za istragu, to bi ogolilo politizovan pristup FBI, zbog kojeg je već uveden trening nepristrasnosti pripadnika ove službe, i ojačalo zahteve da se obustavi istraga specijalnog istražitelja Mjulera, koja je postala izvor razdora u javnom životu najmoćnije države sveta.
Zanimljivo je da je tuženi, Sekretarijat pravde, koji je Tramp poverio Džefu Sešnsu (koji se izuzeo iz istrage i prepustio je Rodu Rozenstinu, potpisniku predloga za nadzor specijalnom sudu), pokušao da unese zabunu, pozivanjem na razliku između dosijea koji je sačinio Stil i preseka saznanja o ruskom mešanju koji je 2016. godine dostavljen predsedničkom kandidatu Trampu i predsedniku Obami za koji se sumnja da je nastao na osnovu tog dosijea. Ovaj pokušaj, kao i nastojanje sekretarijata (koji je deo vlade čiji je šef Tramp) da izbegne da se izjasni da li FBI poseduje kopiju tog preseka, sud je odbacio. Obrazloženje sudije predstavlja doprinos materiji kontrole službi bezbednosti. Sudija se, naime, pozvao na to da takav stav Sekretarijata pravde (odnosno izvršne vlasti, za koju rade obaveštajne službe), koji se poziva na načelo tajnosti, nema logičko uporište kada je javnost već delimično informisana kroz izveštaje resornih komiteta: "Više nije logično niti prihvatljivo da FBI ostaje na stanovištu da ne može da potvrdi niti demantuje postojanje dokumenata".
Apelacioni sud može predmet vratiti na ponovo razmatranje i FBI može pokušati da ubedi sudiju kako bi dokumenta iz evidencije trebalo da ostanu nedostupna. Kako god, postupak će morati da se okonča. Ono što je bitno je to da je verifikovan pravni domet parlamentarne kontrole, kojom je prevaziđeno uporno odbijanje obaveštajne agencije da predoči na osnovu čega je pokrenula postupak za podrivanje izabranog predsednika. Sud je bio jasan da nije dovoljno da agencija nešto proglasi tajnom da bi bila tajna, odnosno da tajna ne može biti zaštita od uzurpiranja ovlašćenja.
Tehnološke platforme - kamenčići u mozaiku
Manje od tri meseca pred američke izbore za predstavnike i guvernere, tehnološki giganti virtuelnog prostora, predvođeni Fejsbukom, pokrenuli su kampanju ukidanja konzervativnih i libertarijanskih naloga (naklonjenih Trampu), bez javnog postupka.
Udar na slobodu govora bi možda prošao kao primena internih pravila privatnih mreža, a ne kao praktična cenzura u javnom prostoru, da giganti Silikonske doline nisu udarili na sajt Infovors, Aleksa Džonsa, za koji se smatra da je sa 6 miliona poseta dnevno preudno doprineo afirmisanju stavova na kojima je Tramp dobio izbore protiv volje establišmenta, oličenog u obaveštajnim službama, medijima, industriji zabave i ideološkoj akademskoj zajednici.
Jedan od okosnica neoliberalnog establišmenta, Džordž Soroš je, na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, u januaru 2018, rekao: „Nešto štetno i možda nepovratno se dešava sa ljudskom pažnjom u našem digitalnom dobu“. Kompanije društvenih medija „podstiču ljude da se odreknu svoje autonomije", dok se moć da se formira pažnja javnosti "koncentriše u nekoliko kompanija.”
Sedam meseci posle napada na gigante Silikonske doline, iz finansijskih izveštaja hedž fondova za drugi kvartal se ispostavilo da je Soros Fund Management uložio u Facebook i Twitter i platforme Spotify i Pandora. Time je razobličeno da iza donacija Soroša, poput finansiranja kampanja protiv zaštite autorskih prava, stoji lukrativni interes.
Tema mozaika - kontrola svesti
Na donatorskoj priredbi u Floridi, u januaru 2017, demokrata Dejvid Brok predstavio je poverljivi projekat [Democracy Matters: A Strategic Plan for Action] iz kojeg proističe da su organizacije Media Matters, ShareBlue i druge, koje finansira Džordž Soroš, izradile plan za povratak dominacije posle izbornog poraza Hilari Klinton. U njemu se navodi: "U naredne četiri godine Media Matters će nastaviti svoju osnovnu misiju razoružavanja desničarskih dezinformacija i voditi borbu protiv sledeće generacije konzervativnih informacija: širenje lažnih vesti i propagande koje sada ugrožavaju informacioni ekosistem u zemlji".
Sekretarijat za stanovanje i urbani razvoj, Trampove vlade, javno je prigovorio praksi Facebook vezano za korišćenje podataka o ličnosti korisnika. Naime, kako se ukazuje Facebook-ovo tragetiranje oglašavanja ima mogućnost da ljude razvrstava prema rasi, polu i drugim ličnim svojstvima i problematizuje poslovni model Facebook-a, koji počiva na ponudi mikro targetiranja: “Facebook prikuplja širok obim korisničkih podataka i klasifikuje ih prema ličnim osobinama. Facebook-ovi alati za targetiranje zatim pozivaju oglašavače... tako što predlažu diskriminatorne opcije.” 
Kako se kamenčići uklapaju
Na kongresnom saslušanju povodom istrage o ruskom mešanju u izbore, bivši direktor CIA, Džon Brenan je izjavio „CIA se ne bavi dokazima“. Ova agencija, kako je objasnio, samo je prosledila FBI podatke vezano za lica koja su imala interesantne kontakte. Iako CIA ima postupak da proveri kontakte, kako tvrdi Brenan, time se nije bavila na nivou agencije („možda na nižem nivou“). Direktor obaveštajne službe koja je kontraobaveštajnu službu uvukla u problem navodno „ne zna“ ko je naručio Stilov dosije, ni da li je za taj dosije FBI platio, ali tvrdi da je „FBI nastojao da utvrdi da li su tvrdnje u dosijeu tačne“, da se „CIA nije uzdala u njih“ i da dosije „nije korišćen za obaveštajnu procenu“. Upitan kako su iz tajnog nadzora izvedeni zaključci koji su dospeli u javnost, Brenan je odgovorio „i ja se pitam“, kao da je to mogao da uradi bilo ko izvan uskog kruga lica iz FBI ili CIA.
U međuvremenu, predsednik Tramp je ukinuo pristup tajnim podacima Brenanu, koji je svoj pristup monetarizovao kao savetnik CNN i vodi političku kampanju protiv predsednika. Na to su reagovali svi direktori i zamenici direktora CIA od 1996. do danas, izuzev aktuelne direktorke (koja ima dovoljno svojih problema zbog primene mučenja u radu i uništavanja dokaza). Saopštenje su potpisali bivši direktori Džordž Tenet, Vilijam Vebster, Porter Gos, Majkl Hejden, Leon Paneta i Dejvid Petreus, bivši zamenici direktora Džon Meklaflin, Stiven Keps, Majkl Morel, Avril Hejns i Dejvid Koen, kao i bivši direktor Nacionalne obaveštajne zajednice Džejms Klaper i, naknadno, bivši direktor CIA i sekretar odbrane Robert Gejts, bivši direktor Nacionalne obaveštajne zajednice Denis Bler i bivši zamenik direktora CIA Bert Koland. Ova grupa kritikuje legalnu odluku predsednika sa zanimljive pozicije, kako “nema veze sa tim ko bi a ko ne bi trebalo da ima pristup tajnim podacima — a ima sa pokušajem da se ograniči sloboda govora. Kao individue koje su vrednovale i pomogle da se očuva pravo Amerikanaca na slobodu govora — čak i kada je korišćeno za kritiku nas — taj signal je neprikladan i za duboko žaljenje.”
Problem ovakvog stava bardova slobode govora, osim ako se ne podrazumeva pravo da se laže o trošku poreskih obveznika, je bar dvojak. Prvo, nenaviknuti da koriste činjeničnu argumentaciju, oni ignorišu da Brenanu nije zabranjeno da javno istupa, već samo da za svoj privatni angažman koristi pristup tajnim podacima. Za privatni angažman, on ima na raspolaganju Zakon o slobodnom pristupu informacijama. Drugo, sa usađenim elitističkim polazištem (mi - ostali) nisu u stanju da pojme da je većini jasno koliko su kompromitovani i korumpirani i da njihova reč nema težinu, osim u krugu korisnih idiota koji operativno oblikuju informativni mejnstrim.
Potpisnici, iznenađujuće, agituju za zanimljivu ličnost. Brenan je postao direktor CIA iako je tokom studija aktivno podržavao Komunističku partiju. Kao direktor, špijunirao je senatski Komitet, pa kad je senatorka Dajen Fajnstin pokrenula to pitanje prvo je lagao da nije istina, zatim je krivio niže službenike, a konačno priznao i izvinio se. Kada ga je Obama predložio za direktora CIA, 2013, bivši pripadnik FBI, Džon Guandolo, je istupio sa tvrdnjom, pozivajući se na izvore iz CIA, da je Brenan primio u islam dok je bio šef stanice CIA u Rijadu, u postupku koji liči na vrbovku, što je objavio i u knjizi [3]. U junu 2017, bivši šef stanice CIA u Rijadu, Bred Džonson, izjavio je da mu je nekoliko pripadnika agencije ukazalo da je Brenan primio islam.
Upotrebna vrednost ovakvih šefova CIA uklapa se u neoliberalni globalistički koncept koji je ovladao američkim establišmentom. Propaganda i cenzura, koji odgovaraju njihovom shvatanju odnosa prema ostalima, nisu ništa novo. Nov je inženjering pristajanja koji obaveštajno-bezbednosni aparat instrumentalizuje za kontrolu masa. Iz metoda napada na Trampa, vidi se da kontrola masa nema za cilj interes države, ni građana. Ovi metodi (širenje lažnih vesti, propaganda, negativne kampanje, podrivanje institucija) su, treba naglasiti, uvežbavani širom istočne Evrope i sveta, za podrivanje izabranih vlasti, u interesu nametanja neoliberalnog globalizma. Radi se o razrađenom metodu, u kome u SAD učestvuju isti protagonisti koji su ranije eksponirani (Soroš, društvene mreže i aparat širenja narativa), sa uporištem u nacionalnim strukturama korisnih idiota.
CIA je, realno, postala odmetnuti entitet, koji obavlja propagandi rad vlasti u senci. Radio, tv, filmovi, mediji, muzika, naučni establišment samo su mehanizam transmisije narativa. U tome, CIA ima dugu tradiciju. Ova agencija još od 1960.-tih ima pozicije ugrađene u medije (operacija „Ptica rugalica“). Manje poznato je to da je za potrebe propagande, sabotaža i ekonomskog ratovanja, vojna obaveštajna služba (OSS) tokom Drugog svetskog rata počela sa vrbovanjem nacista, što je nastavila CIA (operacija „Spajalica“). Kad je uspostavljena kontrola informativnog prostora, mogli su da ignorišu činjenice. Ono što ih je saplelo je to da održavanje ekskluzivnosti propagande u doba komunikacija na internetu prevazilazi rutinsko očekivanje bespogovornosti i nameće potrebu da se aktivno dezinformiše.
Moć koju je vlast u senci uzurpirala u SAD, pod plaštom navodno nacionalnih interesa, podrila je ustavom predviđenu mogućnost parlamentarne kontrole. Da nisu udarili na vrh izabrane izvršne vlasti sopstvene države, ne bi se spoznala priroda i domet ove kabale. U okruženju kulturnog relativizma, u kome je razlika između istine i laži relativizovana u korist utiska, napali su na razum, ne više samo drugih, nego i svoje nacije, sa pozicije nametnutog moralnog autoriteta.
Rezultat kome teže je kulturna moć nad ljudima drugačijeg mišljenja, koji se kampanjski diskvalifikuju i diskredituju, a sloboda misli i izražavanja se fingira promovisanjem dominacije manjina (poput rodnih i seksualnih), čime se dodatno marginalizuje većina. Krah neoliberalnog korporativnog globalizma, 2008. godine, pokrenuo je lanac događaja koji su ljudima otvorili oči za stvarnost i prete da izoluju ovaj globalno projektovan mehanizam civilizacijskog monopola. To bi i CIA svelo na realnu meru, da ostane obaveštajna služba svoje države. Problem je da je to malo za obesne lažove i, vrlo verovatno, za kadrove koje su odabirali od devedesetih.
Naravoučenije
Decenije netransparentne dominacije u informativnom prostoru dovele su do razvoja višeglave hidre u političkom procesu, koja suzbija institucionalni sukob mišljenja i praksu koja nije u interesu neoliberalnih globalista i njihovih eksponenata. U takvom okruženju, politički govor se upodobljava atmosferi gomile i stegama. Primer upornog ponavljanja insinuacija o ruskom uticaju na američke izbore samo eksponira kako se nepopularnost stvarnosti prevazilazi kampanjom etiketiranja „krivca“. Apologetika ovih metoda i trpeljivost za njihove izvođače podrazumeva prihvatanje da oni i dalje treba da dominiraju civilizacijom. Očekivati drugačiji ishod od ponavljanja istog je odraz nedostatka razuma. Šefovi američkih obaveštajnih službi, bar od 1996, koji ubeđuju javnost da opstanak njihovog autoriteta vodi boljoj stvarnosti od očite teško da nemaju razum, već će pre biti da se radi o potpunim podlacima.
Koliko god da je taj establišment moćan, od lošeg inputa ne mogu očekivati željeni rezultat. Input lažovskih službi, medija, industrije zabave i akademskog ideološkog mejnstrima ne može voditi ničemu korisnom, pa čak ni održanju postojećed modela dominacije. Ljudi, naime, vrednosno reaguju generacijski, tako što se oblikuju obrasci, pa je već danas poverenje u globalne medije svedeno na minimum, a ozbiljno se preispituju uticaj društvenih mreža i „filantropa“ poput Soroša. Sudeći po napadu na slobodu govora u samoj SAD, vlast u senci nastoji da politički dijalog svede na izborni inženjering. U reakcionarnom zanosu, ljudi bez integriteta i uzurpiratori prekomerne moći su, udarivši na izvršnu vlast sopstvene države koja je najmoćniji oslonac neoliberalnog globalizma, podrili tehnotronsku tiraniju koja im je postala nezaobilazni alat u održavanju dominacije. Ako ne budu poraženi na novembarskim izborima u SAD, biće teže, možda i nasilno, ali će izvesno biti poraženi.
Šire posmatrano, postavlja se pitanje i 26.000 ljudi koje CIA koristi po svetu. Šta će biti sa korisnim idiotima imperijalnog neoliberalnog globalizma, ostaje da se vidi. Izvesno je da će bez uporišta u centru globalnog mehanizma, oličenom u američkoj obaveštajnoj hidri laži i obmana, svi koji svoj autoritet zasnivaju na globalističkom topuzu ostati sami među svojima, koje ne osećaju kao svoje već kao inferiorne. Dobro bi bilo da se koliko danas bar sete Božje zaposvesti „Ne laži“.

[1] U.S. Court for the District of Columbia, James Madison Project v. Department of Justice et al., Case No. 17-cv-00144 (APM), doc. 49, 08/16/18

[2] U.S. Court for the District of Columbia, James Madison Project v. Department of Justice, Case No. 18-5014, Doc. 302 F. Supp. 3d 12, 25/01/2018

[3] John Guandolo (2013), Raising a Jihadi Generation: Understanding the Muslim Brotherhood Movement in America, Lepanto Publishing

Širite dalje

Uključite se u raspravu