Kolumne

Izazov koncepta Evropske unije "u dve brzine"

Funkcionisanje EU u slabijem obliku, što pre svega ima odraz u stabilnosti evrozone, u okviru globalnog finansijskog poretka, ostavio bi izloženu privredu Srbije, kojom dominiraju globalne i multinacionalne kompanije, što je kao državu koja nije članica EU trenutno drži u poziciji neokolonije.

petak, 28. april 2017.

Osnovni generator neuspeha Evropske unije, kao političkog okvira integracija evropskih država, su slabosti evrozone. Monetarni poredak EU predstavlja karikaturu sistema.

U junu 2015, Dojče banka je prebacila 6 milijardi dolara američkom hedž-fondu, navodno greškom. Banka je dobila sredstva nazad, sledeći dan, a incident je prijavljen Evropskoj centralnoj banci, britanskoj regulatornoj instituciji i američkim Federalnim rezervama. Banka je tvrdila da je došlo do trgovine „sa previše nula“, tako što je mlađi pripadnik tima foreks trgovine, dok je njegov šef bio na odmoru, obradio ukupnu sumu, umesto neto vrednost.[1]

U februaru 2017, državna KfW  greškom je transferisala 5,4 milijarde evra na četiri banke. Prema navodima banke, sredstva je dobila nazad bez gubitka, a transfer ove sume je bio posledica, „tehničke greške koja je jedno plaćanje ponovila više puta”.[2] U oktobru 2016, KfW, koja je u septembru 2008. prebacila 300 miliona evra investicionoj banci Braća Leman nakon što je ova institucija prijavila bankrot, je dobila priznanje časopisa 'Globalne finansije' za „najsigurniju banku na svetu“.[3]

Problemi evrozone imaju izraz u problemu političkog upravljanja.

U evrozoni i za evrozonu postoji politička odgovornost, ali ona mora da bude praćena demokratskom kontrolom, uključujući i delotvoran parlament evrozone. To, kao uslov funkcionisanja evrozone, a time i EU, kao njenog političkog okvira, nameće neophodnost da se pronađu rešenja za problem demokratskog deficita. U tom smislu, šef Rimo-katoličke crkve, Papa Francisko upozorava na opasnost raspada EU ukoliko „izgubi osećaj za smer i nije u stanju da gleda napred”. Prema njemu, „Evropska unija mora da povrati osećaj da je pre svega 'zajednica osoba i naroda'.“[4]

Debata o političkoj i ekonomskoj integraciji EU je ponovo otvorena deset godina posle neuspeha ratifikacije Ustava EU. Izlazak Velike Britanije ojačao je uverenje da sa 27-očlanom EU nije moguće odgovoriti na aktuelne izazove. To je dovelo do jačanja koncepta da dalji put integracija iziskuje nastavak „u dve brzine“. Izbor „brzine“ podrazumeva dva kriterijuma: kapacitet države da produbi evropske integracije i njena politička volja.

EU je, kao organizacija, suočena sa globalnim i unutrašnjim izazovima, usled regionalnih sukoba, terorizma, rastućeg pritiska migracija, protekcionizma i društvenih i ekonomskih nejednakosti. Da bi se odgovorilo na ove izazove i građanima obezbedile prilike i bezbednost, lideri preostalih članica i organi EU (Evropski savet, Evropski parlament i Evropska komisija) su proklamovali: „[M]i ćemo delovati zajedno, različitim tempom i (različitim) intenzitetom gde je neophodno, krećući se u istom pravcu, kako smo činili u prošlosti, u skladu sa ugovorima i otvorenih vrata za one koji žele da se pridruže kasnije.[5]

Dok jača strah od dezintegracije EU, pokrenut je proces njenog funkcionisanja na dva koloseka, jednog koji bi bio jezgro sa federalnim tendencijama i drugog kao periferije, u okviru evrozone i jedinstvenog tržišta. Osvežavanje ovog jedinstvenog saveza država, trenutno postojećeg pre svega kao birokratskog entiteta, ostaje u težnji ka sledećim ciljevima: 1) sigurna i jača Evropa na globalnoj sceni.[6]

Trenutno, problem političkog upravljanja evrozonom prerasta u problem polarizacije EU.

Pretnja dve različite brzine integracija počinje da se koristi kao taktika, od 1984, u okviru nastojanja Nemačke i Francuske da od Velike Britanije izdejstvuju pristanak na jedinstveno tržište i većinsko glasanje u Savetu (Jo, 2007: 137). Konkretizaciju ideje o dve brzine obrazložio je, 1994. godine, šef poslaničke grupe demohrišćana u Bundestagu Volfgang Šojble (danas ministar finansija), koji je predstavio dokument “Razmišljanja o evropskoj politici”, u kome se predlože stvaranje tvrdog jezgra Evrope (“Kerneuropa”) u cilju dalje federalizacije, pri čemu bi tzv. periferna EU omogućila ubrzano i lakše dalje proširenje. Jedan deo bi, dakle, predstavljao jezgro sa federalnim tendencijama, a drugi,  po logici stvari, periferiju, u okviru jedinstvenog tržišta (Wind, 2003:108).

Dve brzine su, s jedne strane, u nadnacionalnoj zajednici i, s druge, u takozvanoj međuvladinoj, odnosno prikladnije određenoj kao transvladinoj komponenti. Transvladina komponenta se još uvek zasniva na nacionalnim demokratskim ovlašćenjima, budući da je Evropski parlament, sa nadnacionalnom legislativnom ulogom, u velikoj meri isključen“ (Fossum, 2010: 40).

Evropa u dve brzine generiše izazov, sa čvrsto integrisanom, stabilnom i dobro stojećom Evropom na zapadu i manje stabilnom, siromašnijom i donekle manje demokratskom Evropom na istoku kontinenta. Ova mogućnost bi, uz to, bila u suprotnosti sa prihvaćenim posvećenostima evropskih integracija (Casier, 2010: 99).

Status država članica monetarne unije se snižava na onaj izrastajuće ekonomije. To monetarnu uniju čini inherentno osetljivom na promene osećanja prema tržištu i na samoostvarivanje višestrukih ravnoteža (De Grauwe, 2011: 257). Ukoliko kretanje ka Evropi u dve brzine, centrirano na evrozoni, počne da remeti jedinstveno tržište, na srednji rok bi mogla da proiziđe značajna pretnja za EU. (Jordan; Adelle, 2013: 381).

Evrozona polarizovane EU preti da produbi politički problem Srbije.

Funkcionisanje EU u slabijem obliku, što pre svega ima odraz u stabilnosti evrozone, u okviru globalnog finansijskog poretka, ostavio bi izloženu privredu Srbije, kojom dominiraju globalne i multinacionalne kompanije, što je kao državu koja nije članica EU trenutno drži u poziciji neokolonije. U tom kontekstu, položaj Srbije determinišu, pre svega, pitanja vlasništva i ko su poverioci. Naime, ako se Srbija pretežno kreditira preko MMF ona ostaje zarobljena u takvoj poziciji, odnosno služi za isisavanje vrednosti očajnički potrebnih globalnom poretku za pokrivanje sistemskih neracionalnosti.

Fusnote

[1] https://www.ft.com/content/0546944a-7682-11e5-a95a-27d368e1ddf7

[2] https://www.bloomberg.com/news/articles/2017-03-24/bank-known-for-lehman-blunder-transfers-5-4-billion-in-error

[3] https://www.kfw.de/KfW-Group/Newsroom/Aktuelles/News/News-Details_379712.html

[4] http://www.romereports.com/2017/03/24/pope-francis-full-speech-to-the-european-union-leaders

[5] European Council, The Rome Declaration, 25.03.2017, Press Release, 149/17, para 4.

[6] ibid., para 6.

Literatura

Casier, Tom (2010), The European Neighborhood Policy: Assessing the EU’s Policy toward the Region, in: The Foreign Policy of the European Union: Assessing Europe's Role in the World, Federiga, Bindi (ed.), Washington: Brookings Institution Press, pp. 99-115.

Chorafas, Dimitris (2013), Breaking Up the Euro: The End of a Common Currency, New York: Palgrave Macmillan.  

De Grauwe, Paul (2012), Governance of a Fragile Eurozone, Australian Economic Review, 45:3, pp. 255-268.                                                                

Fossum, John Erik (2010), The Future of the European Order, in: The European Union Legal Order After Lisbon, Patrick, Birkinshaw; Mike, Varney(e ds.), Alphen aan den Rijn: Kluwer Law International, pp. 3-56.  

Guillén, Mauro (2015), The Architecture of Collapse: The Global System in the 21st Century, Oxford: Oxford University Press.                                       

Jo, Sam-Sang (2007), European Myths: Resolving the Crises in the European Community/European Union, Lanham/Plymouth: University Press of America. 

Jordan, Andrew; Adelle, Camilla (2013), EU Environmental Policy at 40: Retrospect and Prospect, in: Environmental Policy in the EU: Actors, Institutions and Processes, 3rd edition, Andrew, Jordan; Camilla, Adelle (eds.), Oxon: Routledge, pp. 369-386.        

Kirton, John (2016), G8 and G20 Financial Crisis Government: The European Union Contribution, in: The European Union in the G8: Promoting Consensus and Concerted Actions for Global Public Goods, Marina, Larionova (ed.), Oxon/New York: Routledge, pp. 173-198.                                      

Medvedev, Sergey; Tomashev, Igor (2016), Security as a Global Public Good: Common Issues for the European Union and the G8, in: The European Union in the G8: Promoting Consensus and Concerted Actions for Global Public Goods, Marina Larionova (ed.), Oxon/New York: Routledge, pp. 213-220.        

Mills, Daniel Quinn (2015), Assessment of the EU’s Management of the EZ Crisis, in: Crises in Europe in the Transatlantic Context: Economic and Political Appraisals, Bruno, Dallago; John, McGowan (eds.), Oxon/New York: Routledge, pp. 84-95.  

Talani, Leila Simona (2016), The Future of EMU: Towards the Disruption of the European Integration Process?, in: The State of European Integration, Yannis, Stivachtis (ed.), Oxon/New York: Routledge, pp. 279-306.                                         Wind, Marlene (2003), The European Union as a Polycentric Polity, in: European Constitutionalism Beyond the State, Joseph, Weiler; Marlene, Wind (ed.), Cambridge: Cambridge University Press, pp. 103-131.

 

Širite dalje

Uključite se u raspravu