Kolumne

Raskrinkavanje britanske opsenarske retorike i sužavanje prostora slugama kulta moći, koji neguje neoliberalni globalistički establišment, postaje suštinsko za opstanak nacije i slobodu individue.

Miroslav Stevanović, 22. avgust 2018.

Svedoci smo, čini se, istorijske faze raskoraka između društvene i političke organizacije, na globalnom nivou. Širom sveta, nacionalne vlasti su pod pritiskom da budu u funkciji tzv. otvorenog tržišta, na kome neki ostvaruju nešto za ništa, a ostali ništa za nešto. Ovu instrumentalizaciju politike pokreće težnja monopola da ostvare prinudu globalno, u vidu „svetskog poretka“, koji im omogućava nešto za ništa. U pozadini je potreba da se osvoje tržišta, nameće regulativa, kontroliše, upravlja i manipuliše. Za te namere, korisna maska su priče o vrednostima. Sve teže ostvarivanje „nešto za ništa“ ne pokolebava neoliberalne globaliste, a posebno britanske. Problem je što su došli u raskorak sa zdravim razumom, pa je sve teže razumeti reči koje izgovaraju jer one dobijaju različito znače u govoru i u praksi.

U julu 2018, samit o Zapadnom Balkanu je održan u Londonu. Nakon toga, britanski ambasador u Srbiji se sastao sa srpskom ministarkom za evropske integracije. U saopštenju sa sastanka, koje je izdala britanska ambasada, navodi se da je ambasador pohvalio napredak Srbije na putu ka članstvu u EU i dobru evropsku perspektivu Srbije. Takođe se ističe da je samit u Londonu održan u okviru tzv. Berlinskog procesa i da potvrđuje interes Ujedinjenog Kraljevstva u regionu, kao i da je Srbija pokazala stvarnu spremnost za saradnju i stabilnost u regionu. 

O nečemu što se naziva „evropska perspektiva zapadnog Balkana“ (kao da taj prostor nije deo Evrope) brinu se 2000 kilometara daleko, severno i zapadno. Nejasno je zašto i zapadno, na ostrvu koje je u junu 2016. izglasalo izlazak iz organizacije u koju ambasador te države podstiče Srbiju.

Ambasador bi, po logici stvari, trebalo da predstavlja interese države koja ga imenuje. Iz dokumenta o zapadnom Balkanu koji je, u januaru 2018, usvojio Komitet za spoljne poslove Gornjeg doma britanskog parlamenta nazire se kako ovaj region posmatra politička elita koju predstavlja britanski ambasador. U njemu, na strani 6, stoji da se „fokusiraju Albanija, Bosna i Hercegovina, Kosovo, Makedonija, Crna Gora i Srbija“, za koje se na strani 9 ističe: „svih šest država zapadnog Balkana nada da će se pridružiti EU“.

Da Britanija nije otvorila pitanje svoje granice i suvereniteta u odnosu na EU, moglo bi se pomisliti kako britanski Dom lordova ima u vidu da u „evropskoj perspektivi“ nećemo imati granicu prema delu svoje teritorije sa kojeg nas je agresijom isterao NATO (i Britanija) i stabilnost koja bi se time postigla te da ambasador te države zato neposredno komunicira sa našom ministarkom za evropske integracije.

Britanski lordovi se za zapadni Balkan, odnosno šest država koje po njima čine taj prostor, interesuju iz razloga koji se naslućuje se na strani 8 pomenutog dokumenta: „Britanske oružane snage su više puta raspoređene na zapadnom Balkanu. Uključivanje u region će omogućiti Ujedinjenom Kraljevstvu da demonstrira svoju stalnu posvećenost evropskoj bezbednosti i bliskom partnerstvu sa EU.“

Kome engleski nije maternji jezik, mogao bi da pomisli da termin britanski izlazak (Bregzit) znači stalnu posvećenost evropskoj bezbednosti i blisko partnerstvo sa EU. Ali, već na 11. strani, lordovi nedvosmisleno ističu nacionalni interes na ovom prostoru: „Verujemo da je Velika Britanija i dalje dobro pozicionirana - naročito u svojoj ulozi obezbeđivača - da igra važnu ulogu u promovisanju demokratije, vladavine prava i prosperiteta u zemljama Zapadnog Balkana i sprečavanju nasilja rata.“

Naivan čovek mogao bi da poveruje u altruističke ciljeve britanske spoljne politike u regionu (demokratija, vladavina prava, prosperiteta zemalja Zapadnog Balkana i sprečavanje rata). Nešto oprezniji pristup nalaže da se vidi kako vrednosti koje proklamuju lordovi tumači izvršna vlast Britanije, u političkoj praksi.

U vladinoj strategiji spoljne politike, odbrane i razvoje, objavljene u septembru 2017, u sklopu pregovora o Bregztu, na strani 6 se ističe:“Velika Britanija jeste - i ostaće - glavni globalni diplomatski, odbrambeni, razvojni i trgovinski akter. Velika Britanija ima najveći budžet za odbranu u Evropi i drugi najveći u NATO. Dakle, britanska izvršna vlast zasniva politiku na zapadnom Balkanu na dometu svoje moći, a ne na vrednostima.

Britanski parlamentarci su u pripremi dokumenta o politici na zapadnom Balkanu sproveli obimno istraživanje. U jednom od razgovora, penzionisani general ser Majkl Rouz, bivši komandant mirovnih snaga UN u BiH, objašnjava: „Proširenje NATO, za koje mislim da nećete imati mnogo problema u ubeđivanju da se nastavi na zapadnom Balkanu, kroz obuku, kroz pomoć u obnovi oružanih snaga i omogućavanje Kosovu, na primer, da ima svoju vojsku, je strašno važno. To će pomoći cementiranju naših odnosa i obezbediti da područje postane stabilno. Kako se vidi, bivši visoko rangirani general u britanskoj vojnoj hijerarhiji fokusira važnost uključenja regiona u NATO. Upravo u tom kontekstu on ističe izgradnju vojske Kosova, sa koga je NATO agresijom isterao Srbiju. General ne pominje EU, već „cementiranje“ odnosa Britanskije u regionu, koja je kako je Dom lordova ocenio već „dobro pozicionirana“.

Moglo bi se pomisliti kako bi bilo dobro biti deo najmoćnijeg vojnog saveza na svetu. Trebalo bi prethodno pogledati koliko je NATO prisustvo delotvorno. Na sajtu ove organizacije stoji da je „oko 70 000 vojnika angažovano je u misijama širom sveta... u Avganistanu, na Kosovu, Iraku, Mediteranu i Somaliji., i doprinosi kontroli priliva izbeglica.” Ko iole prati vesti zna kakvi su rezultati u demokratiji, vladavini prava, prosperitetu i sprečavanju nasilja tamo gde su prisutni, a ko je ovog leta boravio u Španiji, Italiji mogao je da se uveri kolika je uspešna kontrola priliva migranata.

Ništa ne košta izjaviti da Britanija želi Srbiju u EU. Problem verovanja u to, osim što se Britanija ne pita, jeste to da je predsednik Evropske komisije, Žan Klod Junker, u inauguracionom obraćanju Evropskom parlamentu, 2014. godine, predložio da se zaustavi proširenje EU za mandata aktuelnog saziva Komisije, jer u to vreme nijedan kandidat neće biti spreman, a ovo se, kako je naglasio,„naročito odnosi na Zapadni Balkan.” 

Britanski dom lordova je, u okviru pripreme pomenutog dokumenta, sproveo i posete regionu. U izveštaju o poseti Beogradu obavešteni su da je premijerka Srbije delegaciji rekla da „iako je cilj (Srbije) članstvo, reforme koje traži EU su poželjne same po sebi. Čak i ako je EU isključila dalje proširenje u narednih 10 godina, Srbija će nastaviti da sledi pristup u cilju suočavanja sa korupcijom, jačanjem institucija i otvaranja tržišta“. 

Kako očekivati da britanska elita na Srbiju primenjuje kriterijume koje rezerviše za svoju državu, ukoliko iz vlasti Srbije dobijaju signale da će se slediti kriterijumi koje Britanija ne želi za sebe čak i ako nema perspektive da se ostvari razlog zbog kojeg smo prihvatili te kriterijume?

Britanija, izvesno, ima interese koji nemaju mnogo veze sa EU. Predsedavajući Britansko-srpske privredne komore Pol Džadž je, na primer, na sastanku sa premijerom Srbije, 4. septembra 2013. godine, izjavio da je 70 britanskih kompanija zainteresovano za ulaganje u privredu Srbije, posebno u rudarstvo, energetiku, telekomunikacije, poljoprivredu, turizam i stručno obrazovanje preduzetnika.

Zabrinjavajuće je investitori iz Britanije, države liberalnog kapitalizma, ne investiraju kad su zainteresovani, iako je Srbija odavno zemlja tržišne privrede i uređenih vlasništva i investiranja, već šalju poruke administraciji i javnosti o svojoj zainteresovanosti, kao da su u pitanju projekti države.

Dilema o tome ko je „zainteresovan“ za ulaganje posebno je važna ako se zna da je država sedišta tih „investitora“, 2015, podnela Savetu bezbednosti UN šestu po redu verziju rezolucije o Srebrenici, kojom pokušava da kao pretpostavku za pomirenje ozvaniči prihvatanje tragičnih događaja u Srebrenici kao genocida (srpske strane). Britanski šef diplomatije Boris Džonson je u novembru 2015 boravio u Prištini pa u Beogradu. U Prištini je izjavio da je ponosan što je Velika Britanija bila jedna od prvih država koja je priznala „Kosovo“ i da će dve zemlje (Britanija i „Kosovo“) ostati saveznici iu budućnosti, da bi zatim u Beogradu pričao o značaju održavanja regionalne stabilnosti (prihvatanja otimanja teritorije agresijom) i srpskom premijeru se zahvalio "na liderstvu u normalizaciji odnosa sa Kosovom - to je izuzetno važno za sve nas“. 

Da bi razumeo engleski kojim Britanci komuniciraju politički, treba imati na umu širi globalni kontekst. Prikriveni imperijalizam zabolelo je to da je samit država BRIKS u Južnoj Africi pokazao je da se razvija novi duh oblikovanja odnosa između država, na temelju zajedničke koristi i težnje ka miroljubivoj saradnji. Štaviše, američki predsednik Tramp takođe je ispoljio naklonost ka dijalogu, sastajući se sa predsednikom Severne Koreje Kim Džong Unom, a potom sa predsednikom Rusije Putinom, ali je nakon toga bio izloženhisteričnim napadima.

Države BRIKS poseduju ogroman ekonomski potencijal, pa se nametnulo pitanjekako će reagovati transatlantske elite.Za sada, one slede britansku imperijalnu geopolitičku? Tako su, na primer, evropski partneri SAD podržali histeriju neoliberalnih snaga u SAD protiv Trampa i uključile se u komplot da se takav spoljnopolitički proces opstruiše. Na njihovu nesreću, sastanak Trampa i premijera Italije Đuzepea Kontea ojačao je savez protiv transatlantskogstatusa kvo. Tramp je,upitan da li će razgovarati sa iranskimvođama,rekao: "Ja ću se sretati s bilo kim... Nema ništa loše u sastanku“ i potvrdio otklon od snaga koje se opiru miroljubivoj saradnji.

Geopolitički domašaj partnera okupljenih u EU, srećom, nije zavidan. Kriza ove organizacije nije samo u problemu otplate dugova država članica. Problem je još više u tome da su, nakon Mastrihtskog ugovora, institucije EU ustrojeneu funkciji interesa finansijskih spekulatora londonskog Sitija i njujorškog Volstritai s njimapovezanih unilateralista, ali ne i evropskih naroda. Nakon Bregzita, birači su u jednoj po jednoj državi EU bili u stanju pobune premamejnstrim strankama,slično kao prilikom izbora Trampa, koji je obećao da će okončati doba korporativne politike otvorenog tržišta, mera štednje i nasilnih promena režima. Danas, kada je u operacijama protiv Trampa očita uloga britanskih obaveštajnih struktura, teško je ignorisati britansku ulogu u neoimperijalističkom globalnom sistemu.

Britanski politički sistem poznat je po lobiranju ičesto iznenađujućim odlukama u interesu malobrojnih koji ostvaruju finansijsku korist. Firme koje angažuju bivše vladine funkcionereuglavnom dobijaju velike vladine ugovore i ostajuvan domašaja propisa. U prilog tezi da se radi o sistemskoj odlici ukazuje to da kadrovi koji savetuju Trezor o poreskim propisima dolaze iz četiri velike računovodstvene firme (Prajsvoterhaus Kupers, KPMG, Ernst&Jang i Deloit),a da poreski propisi redovno koriste klijentima tih firmi. Sudeći po tome, korupcija je ugrađena u britanski politički sistem. Mnogi britanski poslanici i činovniciispostavljaju se kao prevaranti, koji se ne libe ni primitivnognaduvavavanja službenih troškova, ali uglavnom prođu bez posledica. Istraživanje Transparensi internešnel je pokazalosistemske rupe koje omogućavaju nekažnjenu korupciju. Primera radi,Britanija ima Savetodavni komitet za poslovna imenovanja, koji bi trebalo da nadzire angažovanje državnih funkcionera, ali je ovo telo je bez funkcionalnih ovlašćenja tako da bivši funkcioneri ne osećaju nikakav pritisak da rade u ličnom lukrativnom interesu.

Politički model koji namećebritanska elita, jednostavno rečeno, nije 'vlast koja radi za narod, već političari koji rade za one od kojih mogu da naplate svoje usluge. Ovo je odlika neoliberalnog globalističkog establišmenta u celini i zato je važan istorijski ukorenjen uticaj Britanije.

Jedan od najraširenijih elemenata mreže korupcije su pravnih lica za prikrivanje stvarnih vlasnika i zaštitu od odgovornosti. Kao posledicaimperijalnog nasleđa i razrađene uloge u transferu sredstava širom sveta,u centru ove mreže, jeBritanija. Na primer, Britanska Devičanska ostrva su, sa 28.000 stanovnika i 479.000 registrovanih ofšor kompanija, najpopularniji poreski raj,.Korupcija je duboko ugrađena u finansijske sisteme Velike Britanije (i SAD). Banke iz Sitija i Vol strita su poslednjih godina platiledesetine milijardi dolara kazni zboginsajderskog trgovanja, finansijskih prevara, nameštanja kamata i drugih finansijskihprestup, kroz vansudska poravnanja. Problem nije samo to što nisu sudski procesuiranea, već i to što je neodgovornost toliko odomaćena da čak i notorne nelogičnosti, poput 479.000 školjki i paravan firmi na malom ostrvu nisu osnov za sumnju.

Britanija je stvorila savremeni svet globalnih finansija,a od Drugog svetskog rata.Britanija i SAD su u centru zloupotreba. Stotine hiljada advokata, bankara, menadžera hedž fondova, političara, računovođa i regulatora razvija sistem poreskih rajevaza bogate, u kojima je trenutno više od 21 bilion dolara sklonjeno od poreza, organa država i odgovornosti. Panamski papiri su, pored ostalog, pokazali da je središte specijalizovanog ofšor bankarstva Britanija. Insajderi i aktivisti su otkrili da je u pozadini prelivanje javnih sredstava na privatne račune. Zato, kada britanski političari pominju prosperitet, stabilnost, pravnu državu, nije jasno na šta misle, kao što nije jasno ni šta podrazumevaju pod mirom, ako ga vezuju za NATO.

Prikrivena politika oligarhije nije u interesu ni evropskih naroda,kojima je nametnutnadnacionalni tehnokratski režim EU. Neoliberalna globalistička elita, čiji je britanski establišment najdominantniji predstavnik,stalno priča o "vrednostima" i "ljudskim pravima" kako bi opravdali svoje siledžijske postupke. Na primeru SAD vidimo razmere do kojih su njihove obaveštajne službe i neki javni funkcioneri spremni da zloupotrebljavaju vlast kao političko oružje.

Bivši britanski sekretar za odbranu, Majkl Felon je tvrdio da je Britanija igrala glavnu ulogu (posle SAD) u pobedi nad ISIS. Za angažovanje u Siriji, Britanija je potrošila najmanje 800 miliona funti. Niz nezavisnih istraga je, međutim, otkrilo drugačiji odnos Britanije prema teroristizmu. U maju 2017, u Siriji su zarobljeni američki obaveštajac, izraelski oficir i grupa pripadnika britanskog SAS, koji su koordinirali dejstva tzv. „opozicionih snaga“ koje su granatirale stambene delove Damaska. Prema podacima britanske nevladine organizacije Conflict Armament Research, velika količina oružja i municije u posedu ISIS je britanska. Niko nije odgovarao zbog toga što je naoružanje koje izvozi pravno uređena Britanija završilo u skladištima terorista, sa kojima navodno ratuju. Tokom oslobađanja Rake, više od 4.000 militanata uspelo je da pobegne sa oružjem i municijom. Za evakuaciju je korišćeno 13 autobusa, 50 kamiona i više od 100 drugih vozila, a o izvlačenju su pregovarali su američki i britanski obaveštajci. Prema publikaciji VVS, iz decembra 2017, britanska vojna kompanija Adam Smith International je prebacivala sredstva iz britanskog budžeta radikalnoj militantnoj grupi (Nur al Din al Zenki) u Alepu. U izveštaju The United States Anti-Terrorist Center navodi se da su bespilotne letilice koje su koristili teroristi britanske proizvodnje. Ispostavlja se da je britanska vlast spremna da prikriva pomoć ISIS pod plaštom borbe protiv njih [https://journal-neo.org/2018/07/25/the-great-wen-in-bed-with-isis/]

Postoji, dakle, raskorak između onoga što je Britanija priča i radi. Ako lažu sopstvenu javnost, koliko su tek spremni nas da lažu?

Upravo tu je osnovni problem dvosmislenosti koju britanska politika pridaje svojim rečima. Sve se pretvara u apsurdno, pa međunarodna saradnja može da podrazumeva nadnacionalnu tiraniju, stabilnost - slugeranstvo moći, a pravda - apologetiku za nasilno nametanje. Zato, raskrinkavanje britanske opsenarske retorike i sužavanje prostora slugama kulta moći, koji neguje neoliberalni globalistički establišment, postaje suštinsko za opstanak nacije i slobodu individue.

Širite dalje

Uključite se u raspravu