Saopštenja

Vratiti političke kampanje u okvire sistema

Građani imaju pravo da budu zaštićeni od netransparentnog finansiranja javno neprepoznatljivih interesa pojedinih kandidata ili grupa. Korak u tom pravcu bilo bi poresko oslobođenje za donatore stranaka i političkih kampanja, kako bi se finasiranje usmerilo ka odgovornim subjektima političke borbe. 

5. maj 2017.

Demokratski politički sistem bi trebalo da funkcioniše tako što se građani pitaju o važnim temama. Da bi građanin mogao da formira stav i stvarno se izjasni neophodno je da bude informisan. Propaganda, informativne kampanje, spinovanje, nametanje diskursa i okupacija informativnog prostora, ne samo da vode suzbijanju rasprave, već uokviruju oblikovanje stavova u javnosti, te obesmišljavaju izjašnjavanje. 

Ranije smo konstatovali da je izborni sistem felričan, u smislu da ne uvažava činjenično stanje biračkog tela i omogućava predizborne koalicije bez proporcionalno većeg cenzusa i tako rezultira nerealnom slikom o izjašnjavanju i političkoj relevantnosti. Danas, možemo konstatovati da postoji i problem vezano za izjašnjavanje volje građana, u smislu da je očigledno da postoji okvir u kome se odvija oblikovanje i nametanje stavova u informativnom prostoru.

Zastupljenost u informativnom prostoru košta, te političke stranke dobijaju i imaju pravo da prikupljaju sredstva kako bi njihovi stavovi bili prisutni u javnosti. Otvoreno pitanje zašto bi trpeli oblikovanje svesti, koje se sprovodi izvan zakonom uokvirene političke borbe, odnosno moramo znati ko to i zašto plaća? 

Zakon o finansiranju političkih aktivnosti Republike Srbije ograničava ukupnu vrednost davanja političkom subjektu. Direktni prilozi političarima ili političkim partijama godišnje mogu iznositi najviše 20 prosečnih mesečnih zarada za fizička lice i najviše 200 prosečnih mesečnih zarada za pravno lice (čl. 10 st 1, 2.). Pored priloga za redovan rad, fizička i pravna lica mogu, s druge strane, u godini izbora dati sredstva do navedenog iznosa za finansiranje izborne kampanje. (čl. 22.) Ukupna davanja političkim strankama su javno dostupna, tako što ih politički subjekti moraju objaviti (čl. 9, 24.). 

Zakon, međutim, ne uređuje pitanje trošenja na javni politički govor od strane subjekta koji nisu predviđeni kao subjekti političke borbe. Poseban vid ovog problema obuhvata  slučajeve kada grupe građana troše velike sume novca na nezavisni politički govor, uključujući tokom izbora izvan izborne kampanje. U kontekstu nejavnog finansiranja, u Srbiji je zabranjeno finansiranje političkog subjekta, odnosno redovnih aktivnosti političkih stranaka i političara, od strane: stranih fizičkih lica, anonimnih darodovaca; sindikata; udruženja i drugih nedobitnih organizacija; crkava i verskih zajednica; priređivača igara na sreću; uvoznika, izvoznika i proizvođača akciznih proizvoda; pravnih lica i preduzetnika koji imaju dospele, a neizmirene obaveze po osnovu javnih prihoda. (čl. 12.) Ali, zakon ne pominje izričito i vezano za finansiranje troškova izborne kampanje, u koju nesumnjivo spada okupiranje javnog prostora o različitim političkim diskursima. 

Problem neuređenosti finansiranja političkog govora je u tome što stvara situaciju da je moguće nezavisno zastupati i neograničeno finansirati kampanje za ili protiv političkih diskursa ili političara, a da ta aktivnost ne podleže pravilima koja uređuju materiju finansiranja legitimne političke aktivnosti.

U razvijenim državama, novac koji tokom izbora troše grupe čiji su osnivači skriveni od javnosti je postao realnost. Zagovornici transparentnosti političkog procesa ukazuju da bi lica i grupe koje troše novac bez zakonskog ograničenja, u svrhu političkog govora, trebalo da izveštavaju javnost o svojim ulagačima, međutim sam metod omogućava da takve informacije ne moraju nužno da odražavaju stvarni izvor novca. To omogućava političkim akterima da koriste novac čiji je izvor skriven od javnosti i tako svesno zamagle izvor i cilj finansiranja. Anonimnost nosilaca interesa zamagljuje vitalne informacije o kontekstu poruka i onemogućavaju da birači percipiraju kontekst u podlozi interesa. Tajno trošenje na izbore daje propagandistima više mogućnosti da oblikuju mnjenje javnosti. Manji troškovi „sivog novca“ omogućavaju da se medijski prostor dodatno preplavi relativno neodgovornim porukama.

Treba imati na umu i dimenziju nacionalne bezbednosti ovog problema. Poklone ovakvim mehanizmima, formalno ili neformalno ustrojenim, koje koriste političke stranke i kandidati, mogu čak da daju školjke kompanije. Kako se primećuje, tajne operacije i vaninstitucionalno finansiranje političkog diskursa imaju isti učinak – tajnost. Ovaj metod primenjuju velike korporacije i na međunarodnom nivou. Dogovori se postižu u vidu sporazuma i registruju, ali se potpisuje i sporazum o tajnosti finansijskih podataka, što je nedozvoljeno u političkom životu.1 

U opisanom razvoju, da bi građani mogli da se izjasne na osnovu sopstvene volje, nužnost postaje uspostavljanje realističan put ka uravnoteženijem, delotvornijem i odgovornijem političkom sistemu. U tom kontekstu, mora se odgovoriti zakonskim jačanjem pravnog položaja registrovanih političkih stranaka. Kako je već konstatovano u razvijenim demokratijama, potrebno je uspostaviti okvir koji bi podstakao političke stranke da, umesto traženja interesnih partnera i pokrovitelje interesnih kampanja, svoj interes pronađu u bazičnom kontaktu sa biračkim telom.2

Građani imaju pravo da budu zaštićeni od dejstva netransparentnog finansiranja javno neprepoznatljivih interesa pojedinih kandidata ili grupa. Korak ka uspostavljanju legitimnog javnog političkog prostora, u aktuelnom finansijskom poretku i stadijumu informacionog društva, bilo bi razumno poresko oslobođenje za donatore stranaka i političkih kampanja, kako bi se finasiranje usmerilo ka institucionalno odgovornim subjektima političke borbe. 

(1) Mancuso, Joe, Making the Steve Jobs Movie: An Entrepreneurial Case Study, New York: Morgan James Publishing, 2014, p. 109.

(2) Rauch, Jonathan; La Raja, Raymond, The State of State parties—and How Strengthening Them Can Improve Our Politics, Washington: Brookings Center for Effective Public Management, March, 2016, pp. 17-18. 

Širite dalje